ГРАЂАНСКИ И ЦРКВЕНИ БРАК

Брак је заједница живота мужа и жене. Заједница у којој се огледа да је Бог створивши човека, створио га као човека и жену, створио га по обличју својем (Пост. 2. 27), да би човек, као муж и жена, имао у себи саборност љубави. Због тога ће «Човек оставити оца свога и матер своју и прилијепиће се жени својој и биће двоје једно тјело» (Пост. 2. 24.). Брачна заједница живота је само она која је Богом благословена! Само црквеним венчањем!

Када се појавио Господ Исус Христос, Он је благословио брак, те је тиме и тај вид човекова живота привео себи у телу своме, у Цркви.


Брак има два аспекта. Један је видљиви и састоји се у стварном, животу мужа и жене у заједници. Овај аспект има своје моралне, материјалне, правне видове. Стога поред Цркве брак потпада и под јурисдикцију државе. Други аспект се састоји у невидљивом, у благослову Божијем. Није свака заједница живота мужа и жене, макар била призната и од државе, брачна заједница. Јер, Бог, Речју Својом, створивши човека., Речју кроз благослов им заповеди: «Рађајте се, множите се и напуните земљу» (Пост. 1. 28.), Речју их помири са собом у Цркви, Телу Речи. Тек дар благослова Речи Божије чини да «видљиво природно» постане истински природно, тј. облагодаћено и чисто у Цркви.

Државни/грађански брак, када је без благослова, није благословен, није свет, и заснован је на телесној жељи, људским учењима и моралу. Света тајана брака узноси везу мужа и жене изнад телесног, изнад блуда, који је учењем светих Отаца осуђен као проти-природан чин (в. 1. канона Атан. Вел. и 4. канон Григ. Ниск.).

ДАНАШЊА ПРАКСА

Данас постоји не мали број људи, који су у Цркви, који имају потпуну литургијску заједницу, али који живе у конкубинату. Они и то сада избегавају да своју заједницу живота оцрквене светом тајном брака. На тај начин се створило чудно стање да ови људи уживају потпуну црквену заједницу, а да притом не предају Цркви своје брачно живљење. Као да брачно живљење стоји изван Цркве. А оно напротив, треба да је у суштини црквено.

Бог, Света Тројица, јесте Бог заједнице. Он хоће да присуствује благословом у сваком односу, свакој заједници човека, а и у браку. Тиме је брак део Цркве, она је ризница благослова Божијег. Ко се здружује брачно, а избегава благослов Цркве, тај држи свој «брак» у тајности, тај живи несаборно. Стога и рекосмо да је чудно да ти људи уживају потпуну црквену (саборну) заједницу, а сами су у свом дому нецрквени.

Премда разумемо људе, који из бојазни од терора безбожног режима нису склопили црквени брак, а сад може бити да сматрају (наравно погрешно) да су, будући одмаклих година, закаснили за то стање, тим пре што се неки од оних који познају срж вере залажу за то да такво стање може да остане, и да се сматра црквеним,. Грађански (државни) брак православних лица (мужа и жене) није црквени брак. Да бисмо ово показали размотрићемо свештене каноне.

Човек жена, према особини своје тварности, могу ступити у тројак однос. У заједницу уживања, заједницу живота, и једну, свету и саборну заједницу живота (црквени брак).

Заједница уживања човека и жене јесте њихов однос, који нема особину здруживања живота човека иу жене, већ је то однос само неких сегмената живота, а који однос постоји највише ради угађања страној жељи. Пример заједнице уживања јесу данашња тзв. Забављања младих. Суштина, и мотив ових азаједница јесте – блуд.

«Блудник, за седам година нека буде без причешћа...» (59. канон Вас. Вел.)

Заједнице уживања лако је разликовати од заједница живота човека и жене (грађански брак). И у друштву заједнице уживања се морално осуђује, али заједнице живота уживају поштовање. Оно што ове две врсте заједница одваја јесте видиво разликовање односа у које ступају човек и жена.

Свети Оци називају грађански брак без црквеног блудом.

Ипак, ако Свети Оци и називају заједницу живота човека и жене (грађански брак) блудом, они праве залику између тог блуда и блуда заједнице уживања. То, ваља истаћи да та разлика није разлика суштине, иначе би се други назив дао. Не, блуд је блуд, Свети Оци само мање кажњавају блуд у оквиру заједнице живота (грађански брак) вероватно снисходећи чињеници да су у тој вези односи човека и жене дубљи и чвршћи. Стога се и не инсистира до краја на развргнућу те заједнице, као што се то инсистира у случају заједнице телесног уживања.

Канони разликују и прелазну заједницу човека и жене. То су заједнице настале у жељи за склапањем брака, али је начин тога незаконит. Тако, 22. канон Вас. Вел. Даје одредбе у вези отмице девојке. Канон наређује да се та веза мора прекинути и девојка вератити веренику или родитељима или другима, који имају власт над њом. Па, уколико ови дају своје одобрење и девојка пристане, брак отмичара и девојке може се склопити. Дакле, као и код заједнице уживања, и овде се инсистира на прекиду везе, али у погледу казне ствари стоје другачије:

Слично отмици свети Василије Велики одредјује и за «девојке, који иду за човјека противу воље оца» (38. канон Вас. Вел.), као и за оне «које се противу воље господареве» (40. канон Вас. Вел.) предају човеку. Све оне чине блуд. Али се за блуд, у случају брака као завршетка, не кажњавају као да су биле у блуду заједнице уживања.

Дакле, да би ове прелазне везе уживале такав свој третман, канони траже да се окончају браком.

Заједница живота човека и жене (грађански брак) по спољашности изгледа као и црквени брак. То је изазвало Оце да понекад у канонима назову браком и оно што у суштини није законит. Богом благословени брак, и венчањем оно што није венчање у смислу тражења истог благослова, није црквено венчање. Ово је створило недоумице у погледу појединих односа, да ли су они брак, или блуд. Највеће недоумице изазвале су управо заједнице живота човека и жене (грађански брак). Да би разрешио ово питање свети Василије Велики своји 26. каноном именује правим именима (црквени) брак, и блуд (грађански брак), не обраћајући пажњу на оно што приказује споља, него судећи управо по духовној суштини.

«Блуд није брак»., Грађански брак није црквени брак, зато му је духовна суштина да је он блуд, тј. безаконита - безблагодатна заједница живота човека и жене. То што грађански брак споља изгледа као црквени, по опасци у 30. канону не сме да омете наше старање за истином . Грађански брак, будући блудом, не само да није брак, него није ни почетак брака, и треба такву везу разлучити. Али не по сваку цену. Упорност човека и жене да живе заједно може довести до тога да Црква у страху од горега одобри и благослови светом тајном брака ту заједницу.

Речи: «Нека се подвргну казни за блуд, а нека се већ не дијеле», означавају допуштење брака. Дотични морају ступити у брак.

Погрешно је тумачити да речи: «Нека се већ не дијеле»* значи остављати их да живе и даље у блуду, тј. без црквеног брака, у блуду, а да опет уживају пуну литургијску заједницу (односно Св. Причешће). За оне који живе у блуду у прелазној заједници 22. канон каже:.... не треба их дотле примати, док се исте не дигну од њих...»! Црква не прима у литургијску заједницу никога, док је у блудном живљењу, осуђењом Црквом.

Услов да би грађански брак, као заједница живота, опстао, уз упорност човека и жене јесте црквено венчање, тј. приопштење свете тајне брака. Без црквеног брака, грађански брак као релна, тј. видива заједница живота не може опстати. Односно може, али се дотични пар неће примити у литургијску заједницу.

ВЕНЧАЈТЕ СЕ ЦРКВЕНО

Данас, када људи живе по четрдессет гопдина у блудном грађанском браку, и када из њега имају децу, па и унуке, греше што не жели да се венчају црквено сматрајући то "традицијом", и тако пред Господа иду као блудници и њихова деца носе терет кроз живот, црквеним венчањем па били и бакица и дека чините много и за ваше душе и душе ваших потомака, и не одлажите то.