Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о некој тешкоћи, он тим мислима ствара немир, не само себи, него и целој својој породици. Сви су у кући утучени, немају мира нити утехе. Он као домаћин треба да зрачи добротом, па да се из њега емитује на све остале у кући. Такав смо ми мислени апарат.
У своје време (детињства и младости) нисам знао да човек не сме вређати (ни мислено) своје родитеље, ни телесне ни духовне. Ми их не смемо вређати ни својим мислима. У своје време нисам био свестан да вређање доноси тешке последце по све нас. Много сам страдао због тога што сам свог оца вређао мислима, и сада не могу да се накајем због тога. Мој отац је био миран, тих и кротак човек, невероватна добричина. У своме животу никада болестан није био јер је увек имао унутрашњи мир, па су му и органи радили без оптерећења. (то упамтите да својим мислима доприносимо и здрављу).
Цео свој живот посматрао је као представу, када га неко вређа није се вређао, био је миран и тих. Ја бих био сретан да сам његових карактерних особина.
Ми мушкарци смо већином карактерним особинама на мајке, док су женска деца на очеве.
Отац Тадеј.
Нема коментара:
Постави коментар
Помаже Бог,коментариши