О ЖИВОТНОЈ СРЕДИНИ

*Како наша загађена животна средина утиче на нас?Ето сад кажу, баш је јадна наша Србија, сасвим јадна. Кажу да је највише загађена радиоактивним материјалом. Сад је најјача радијација у Србији. Велика, неиздржљива. Нисмо болесни али немамо свежине. Не иде. Не може да се уклони мисао. Тешко иде. Људи здрави, а не знају шта им фали. Пију лекове, још горе. А докле имамо још мало чистог ваздуха, треба искористити, али и то је загаћено, све. Особито кад се бавимо умним радом, треба да се често дубоко дише, јер мозак и срце огромну количину кисеоника троше. Чим нема довољно кисеоника у мозгу, не можемо да „укопчавамо". Нешто не иде, па се чудимо шта. Нема горива довољно, нема кисеоника.
Све смо затровали. На пијаци немаш шта да купиш. Лепо је, али не смеш да купиш. Крајем прошлог века један старац је рекао:
„Доћи ће време да ће људи производити много пољопривредних производа, али неће смети да их једу." Ето, дошло је време. Питају како? Па, отрована нам је храна. Отрована телесна, отрована и духовна. Затрована деца, затровани и старији. Мисле људи овде ће да векују. А оно, кратак живот.*За шта се год људи буду ухватили биће све отровано.
Када је загађење у питању непријатељ човеков број један су издувни гасови из моторних возила. А после и све друго. Свака фабрика избацује огромне количине отрова. А и у пољопривреди.
Оваквим темпом те фабрике трују околину и неће моћи дуго да се живи.
Хвала Богу још има птица... Али многе су врсте нестале... све се више уништава и гаси живот... Пре десетину година кад падне велики снег, кад је месечина, скупи се пуно зечева, читави кругови. Снег велики, они натапкани, направили круг, ту где је чистина, где нема дрвећа, јуре се, гоне један другога, преврћу се у снегу, играју се. Радују се. Радост живота. Животиње имају радост живота. Ми их пореметимо и мутимо. Они имају радост живота, а ми имамо свега и свачега и нисмо задовољни. Оне се не брину, не спремају амбаре за жито, ништа, и опет их Господ храни. Мало грицкају тамо, гранчице, нађу негде заштиту, спавају. Благодарни Богу. А ми не. Птица стално слави Бога. Почела рано ујутру у три сата да пева и до девет сати не престаје. У девет сати мало се утиша, тек онда иде да тражи храну, а и младе мора да нахрани... После опет пева. Њу нико не тера да пева. Да ли је неко слуша, да ли не слуша она пева... А ми намрштени, нос надувен. Није нам до певања, ни до чега. Треба да се угледамо на птице. Увек су веселе. А ми? Нама нешто смета. А шта нам смета? Не смета ништа. - Ми сами себи сметамо.Много нам је откривено, али све смо злоупотребили. Просто видимо да смо сами условили да је немогуће више продужење живота на земљи. Због греховног (духовног) и физичког отрова. Отровали смо се у сваком погледу...

Отац Тадеј.