ПРАВОСЛАВНИ СИЗИФ

Када паднеш устани и опет устани (то сви знамо у теорији) јер већи је грех не устати - што дуже седиш у блату пушташ корење греха, устани одмах и напред, ми људи смо врло често слични митолошком Сизифу у овом палом свету (ако ствари посматрамо површно) али не смемо одустајати јер ћемо кад тад да пређемо преко те тачке пада коју митолошки Сизиф није превазишао никада у свом узалудном и бесмисленом задатку, само је битно не одустајати и уздати се у Господа, имамо примере свуда па чак и светитељи су падали и видимо да су устајали, ми имамо Христа за разлику од Сизифа и зато не смемо да паднемо у очајање ма каква искушења да имамо.

Сваки проблем који имаш реши тако што ћеш да живиш чисто и одмах оптимизмом у Господу и не уздај се у људе осим онолико колико можеш да им опростиш, као војник на бојном пољу и ти као Христов војник увек устани и настави да носиш свој крст у овом рату за душу који се животом зове - јер смо скупо плаћени страдањем Господа на крсту.

Зато и метафорично назвах то стање православни Сизиф, Сизиф који ће да устаје и наставља да иде ка циљу све док је жив у борби за вечност и таквог ће Господ да га затекне на капији између два света, материјалног и духовног, макар да то затицање буде у труду и ако није спроведено до савршенства у борби за спасење душе јер ни то није пораз већ победа над собом - у чему нас затекне Господ нашег судњега часа по томе ће нам и судити, не одустајте никада од борбе за душу и осмех на лице и кад је тешко, што је теже то сте ближи Господу.

Разлика између митолошког и православног "Сизифа" није упоредива, митолошки Сизиф је оличење узалудног посла а православни борац је "Сизиф" само у очима незнабожаца или људи који не могу да расуде и цене труд вере, који не знају ни за шта друго осим за блага овога света и што земаљске очи виде, који не виде његову духовну борбу за царство небеско које се муком и напором стиче кроз искушења и падове и упорност, православни Сизиф има Христа Бога који ће му дати снагу да прегура преко брда искушења за разлику од митолошког Сизифа, и то је само једна алегорична метода изражавања где заправо долази до парадокса између митолошког и православног, где сада већ морам рећи да православна душе не може бити "Сизиф" никада ако се не враћа греху одустајањем од борбе против њега.

Господ од нас само очекује да узмемо "крст свој и да пођемо за Њим" , а тај крст су искушење на путу спасења Христа ради, своје душе ради и својих ближњих ради. Ништа није битно колико душа и све остало су ситнице (споредне ствари).

Зато у овој духовној борби без духовног панцира не можемо да издржимо меткове (људске осуде и гордости и напада са свих страна) а тај духовни панцир се облачи кроз побожност у пракси. Пости у дане поста, недељом иди на литугрију, исповедај се код свог духовника, причести се како доликује, покај се у пракси и опрости свима. Онда ћеш имати духовни панцир који не може да се пробије.

И овај текст је само један мали покушај да увидимо да ће све проћи и да је све пролазно осим душе за коју у животној борби морамо да издржимо све невоље и останемо на путу спасења.